Muž i žena su šezdeset godina živjeli zajedno u braku i nijedno od njih nije krilo ništa od svog bračnog partnera. Bili su sretni, voljeli se, razgovarali, pomagali jedno drugom. Među njima nije bilo tajni.
Ali supruga (tada već starica) je čuvala sanduk na ormaru i upozoravala više puta muža da ga ne otvara i ne pita što je u njemu. Muž je poštovao njenu želju pa tako nije ni pokušavao saznati što se krije u sanduku, sve do onog dana kad mu je žena veoma oslabila i kad je doktor rekao da su joj dani odbrojani.
Tužan i nesretan muž je počeo razmišljati kako će postati udovac. Razgledao je stvari svoje žene koje je naumio sačuvati za uspomenu, kad pade mu pogled na sanduk. Uzeo ga je i odnio do kreveta na kom je ležala njegova bolesna žena, koja se ugledavši sanduk osmjehnula. Uplakanih očiju, gledajući svog voljenog muža, kog će uskoro napustiti, rekla je: “Sad ga možeš otvoriti!”
Muž je otvorio sanduk i našao u njemu dvije krpene lutke, igle za šivanje i 25.000 dolara, upitao je: “Zašto si čuvala ove stvari u sanduku?”
Odgovorila mu je šapatom:
“Kad sam se udala majka mi je rekla da je tajna dobrog i uspješnog braka ostavljanje svađe i prepirke, i posavjetovala me da kad se god naljutim na tebe uzmem igle i konac i sašijem jednu lutku.”
Muž je skoro zaplakao, pomislivši: “Samo dvije lutke?! Znači za šezdeset godina braka samo dva puta se naljutila na mene?!”
Iako je bio tužan zato što mu je žena ležala na smrtnoj postelji osjetio se sretno, jer je nije naljutio više od ta dva puta…. “Dobro” rekao je, “sad znam za lutke, ali što je sa ovih 25.000 dolara?”
Odgovorila mu je, sakrivajući suze da ga ne bi još više rastužila: “Ovo je suma koju sam skupila prodajući lutke.”
