Više od trideset godina prosjak je sjedio pokraj puta. Jednoga dana naišao je neki stranac.
»Imaš malo sitniša?« promrmljao je prosjak, automatski ispruživši staru kapu.
»Nemam ništa«, odgovorio je stranac.
Tada ga je upitao:
»Na čemu to sjediš?«
»Ni na čemu«, odgovorio je prosjak. »To je samo neka stara kutija. Sjedim na njoj otkako pamtim.«
»Jesi li ikada zavirio u nju?« – upita ga stranac.
»Nisam«, odgovori prosjak. »A i čemu? Ničega nema u njoj.«
»Ipak, pogledaj unutra«, bio je uporan stranac.
Prosjak je uspio odmaknuti gornju stranicu. Zapanjen, u nevjerici i zanosu, uvidio je da je kutija ispunjena zlatom.
Svi mi nosimo najveće blago u sebi, svoju ljubav, svoje stavove i misli! Ne dozvolimo da nas uvjeravaju da trebamo prositi tuđe ideale.
