Jednom je učitelj pitao svoje učenike:
“Zašto ljudi viču kad su ljuti?”
Učenici su razmišljali neko vrijeme:
“Zato što izgubimo strpljenje – zato vičemo” – reče jedan
“Ali, zašto bi vikao ako je osoba pored tebe?” – pita učitelj – “zar nije moguće govoriti tiho i lagano?”
Učenici su davali još neke odgovore, ali nijedan nije zadovoljio učitelja.
Naposljetku je objasnio:
“Kada su dvije osobe u svađi, ljutite, njihova se srca jako udalje. Zato moraju vikati jedno na drugoga, da njihov krik premosti udaljenost i da se mogu čuti. Što su ljući, glasnije moraju vikati, jer je udaljenost među njima sve veća.
Potom je učitelj pitao:
“Šta se dogodi kada se dve osobe zaljube? Ne viču jedan na drugoga, već govore tiho i nježno. Zašto? Njihova su srca veoma blizu. Udaljenost među njima je veoma mala.
A šta se dogodi kada se još više zaljube? Ne govore. Samo šapuću i još više zbližuju u svojoj ljubavi. Konačno, ne trebaju više ni šapat. Samo se gledaju i to je sve. Takve su dvije osobe koje se vole.”
Onda je rekao:
“Kada se svađate, nemojte dozvoliti da se vaša srca udalje, ne izgovarajte riječi koje bi vas mogle još više udaljiti, jer će doći dan kada će udaljenost biti tako velika, da više nikad neće biti puta nazad.
