Svakoga dana pišemo po jedno poglavlje knjige svoga života!

Svakoga dana pišemo po jedno poglavlje knjige svoga života.

Svakoga dana u njega nešto dopisujemo ali i brišemo. Svakoga dana ubacujemo neke nove uloge u tu knjigu, dok istovremeno neke stare uloge brišemo. Ispisujemo svakoga dana svoju priču sa svojim pozitivnim i negativnim mislima, osjećajima, obrascima ponašanja, lijepim ali teškim trenucima. Nešto u toj priči pišemo velikim slovima i posebno naglašavamo, a nešto ostavljamo tako malenim, čisto tako da se zna da se dogodilo.

Svakoga dana pišemo po jedno poglavlje knjige svoga života, pišemo između redova jer ne možemo, ne želimo ili ne smijemo sve stvari jasno kazati. Neka poglavlja ispisujemo po dikatu drugih bilo da gledamo što će nam oni reći, bilo da razmišljamo kakvi ćemo u njihovim očima ispasti, bilo da nam direktno naređuju što trebamo učiniti.  Nekada pišemo neke jasne, konkretne i zanimljive stvari, a nekada pišemo nebuloze.

Svakoga dana pišemo po jedno poglavlje knjige svoga života, crtamo osmijehe ali i brišemo suze koje iz naših očiju kapaju u tu priču. Pišemo strahove i prekidamo svoje snove i želje, te ostajemo na onome što smo napisali. Niti jedna točka, niti jedan zarez, upitnik i uskličnik nisu u toj priči slučajno, svi su oni tu s nekim razlogom, s razlogom da bi ta priča ostavila traga ne samo u našem životu nego i u životima drugima.

Naš život je ta priča, i što smo stariji sve nam teže ide pisanje novih stvari, a više se okrećemo natrag napisanome. Što smo stariji sve više shvaćamo da je nemoguće mijenjati bilo što napisano pa sve prihvaćamo onakvim kakavim jest. Što smo stariji sve više žalimo, ne za napisanim pogreškama, nego za onim što smo mogli napisati u tu knjigu, a nismo. No samo jedno ne znamo; ne znamo kada će doći zadnja stranica te knjige. Zato svakoga dana pišimo u tu knjigu kao da je to zadnja stranica da na zadnjoj stranici ne požalimo ni za čime.

Mario Žuvela

Prijatelj vašeg uspjeha