Neki čovjek je pronašao orlovo jaje i stavio ga pod kvočku na svom seoskom imanju. Zajedno s pilićima izlegao se i orlić, i odrastao je s njima.
Cijeli svoj život orao je radio isto što i pilići misleći da je i on jedan od njih. Kljucao bi po zemlji tražeći gliste i kukce. Kvocao je i kukurikao, mahnuo bi koji put krilima i letio nekoliko metara po zraku.
Godine su prolazile i orao je ostario. Jednog dana vidio je iznad sebe, na vedrom nebu, veličanstvenu pticu. Ptica je gracioznom dostojanstvenošću jedrila po snažnim zračnim strujama i jedva da je koji put zamahnula svojim zlatnim krilima.
Orao je gledao u nebo zadivljen. “Tko je to?” upitao je.
“To je orao, kralj ptica”, reče kokoš koja je stajala do njega. “On pripada nebu, a mi pripadamo zemlji – mi smo kokoši.” I tako je orao živio i umro kao kokoš jer je mislio da je i on kokoš.
